Od samog dna do samog vrha

Ronny Fischer i njegov kolega upravo su utovarili poslednju bačvu tečnosti za bušenje na prikolicu, jutarnja smena radova košenja je za danas skoro završena. Sveže prerađena „Bouillon“ potrebna je na jednom od oko 1.000 izbušenih filter-bunara. „Bunari se buše radi odvodnjavanja, jer je osnovni preduslov da ležište bude bez vode. U bačvi na prikolici nalazi se 7.000 litara, koju centralna postaja za pripremu tečnosti za ispiranje (ZSA) sada mora odvesti u Reichwalde, Feldriegel 30 – danas nije problem, ali poslednjih dana, pri poledici, to nije bio lak poduhvat. Bez sistema za regulaciju pritiska u pneumaticima verovatno bismo stalno ostajali zaglavljeni.“

„Jednom sam zaista morao da ostanem iza, mogao sam da okrenem prikolicu sam, zemlja je bila toliko klizava.“ Kao „nadglednik bušaćih uređaja i zatrpavanja“, kako glasi njegova zvanična titula, Ronny Fischer snabdeva „bušače“ svim neophodnim uređajem – jezgrovim cevima, bušaćim šipkama i ponekad teškom presom koja može da pritisne do 20 tona, za slučaj da ništa više ne pomaže i bušaće šipke ponovo zaglave beznadežno. Pored toga, zagađena bušaća tečnost mora ponovo da se usisa iz jama. „Zato naš 5023 nema samo utovarni kran, već i zadnje priključno vratilo koje na licu mesta pokreće odgovarajuću vakuum pumpu. Sa punim buretima se onda vraća nazad u ZSA. Jedan krug, eto“, objašnjava on dok lagano dodiruje ručicu menjača na upravljaču i dizel od 231 KS radi u sledećoj višoj brzini. Prema Franku Schroeckhu, koji je u Vattenfall Europe Mining AG zadužen za upravljanje i optimizaciju procesa, vozni park obuhvata više od 80 Unimog-a. Četiri područja eksploatacije ukupno su udaljena između 18 i 68 km. „Većina naših Unimog-a potiče iz serije visokoprohodnih modela. Koristimo ih svuda tamo gde bi se obična vozila zaglavila.“

Kao na primer u brandburškom dnevnom kopu Welzow‑Süd, koji pretežno snabdeva elektranu Schwarze Pumpe ugljem. Ovde se odmah četiri Unimog 5023 koriste kao vozila za kontrolu traka. Pošto tamo rade dva predsečna postrojenja paralelno, otkopni materijal ide preko dve transportne trake koje moraju biti kontrolisane i održavane neprekidno. Vozač Jens Reiber nadgleda jednu, 13 km dugu traku i, u zavisnosti od smene, pređe između 40 i 100 km. Dva puta po smeni traka mora biti podvrgnuta temeljnom vizuelnom pregledu. Da bi otklonio zaprljanja — u najgorem slučaju da ugasi pregrejane valjke — ima razni alat na vozilu: lopate, lopatice, ali i poluge i sajle za vuču. „U crvenoj kutiji na sanduku nalazi se aparat za gašenje sa patrоном pod pritiskom. Srećom, retko se koristi.“ Donju povratnu transportnu traku podržavaju takozvane girlande, odnosno donji sklopovi valjaka. Oni se brzo troše. Jens Reiber beleži sumnjive komponente i na naredni dan popravke ih menja odjednom u kompletu. „U proseku je to oko 100 komada koji moraju biti zamenjeni po danu popravke.“ Sva četiri „baBs“, vozila za kontrolu traka sa malim zahtevima za operatera, kreću se drugačije nego njihovi pandani u Nochtenu — na 24‑inčnim 445/70 Michelin XM 47 sa poljoprivrednim dezenom. Osim toga, ne koriste sistem za regulaciju pritiska u pneumaticima.

„Dva vozila su stalno u pokretu, ostala dva su u pripravnosti. Kočioni sistem se usled upotrebe brzo troši, zato koristimo kapsulirane kočnice sa brtvenim usnama od poliuretana. Vremena stajanja se ipak razlikuju, ali su Unimog ipak optimalno opremljeni za ovu službu. Pri dubini gazenja do 1,2 m nijedna, pa ni najdublja bara ih ne uplaši“, objašnjava Schroeckh, koji se ovde, zapadno od Spree kod Spremberga, zna kao u svom džepu. Vozač Jens Reiber, koji je visok preko 1,80 m, ceni na svojoj žutoj dizel-radnoj mašini i druge osobine. „Nije samo reč o terenskim sposobnostima i jednostavnom, ergonomskom upravljanju. Za razliku od svojih prethodnika, i veći ljudi mogu udobno da voze s njim. U 5023 je takođe udoban i dobro ogibljen.“